У знак поштовања и сећања на академска и животна достигнућа уваженог професора, свестраног и драгог колеге проф. др Драгољуба Радоњића, који је изненада преминуо на измаку 2022. године, на Факултету инжењерских наука је 3. фебруара 2023. године одржана комеморативна седница. 

На комеморацији су се породици и присутним колегама и пријатељима професора Радоњића обратили декан Факултета инжењеских наука проф. др Слободан Савић, шефица Катедре за моторна возила и моторе проф. др Јованка Лукић, редовна професорка у пензији др Александра Јанковић и проф. др Александар Давинић, продекан за инфрастуктуру. Разборитост, добронамерност, поузданост, темељност, скромност, поштење, ненаметљивост, стручност, свестраност, умереност, одмереност - само су неке од речи којима су колеге, свако из свог угла, сликале портрет професора Радоњића. 

Професор Драгољуб Радоњић је рођен 10. 10. 1947. године у Бечевици, Кнић. Дипломирао је, магистрирао и докторирао на Машинском факултету у Крагујевцу, данашњем Факултету инжењерских наука. Из своје уже научне области, мотора СУС, објавио је преко 100 научних радова у земљи и иностранству. Учествовао је у реализацији више пројеката, аутор је неколико универзитетских уџбеника и патентних пријава. Обављао је функције продекана за наставу, председника Савета и шефа Катедре за моторна возила и моторе на матичном факултету и био члан Већа за техничко-технолошке науке Универзитета у Крагујевцу. Многим генерацијама студената је остао у сећању као посвећен наставник и један од омиљених професора. Детаљна стручна биографија, укључујући резултате научноистраживачког рада проф. др Драгољуба Радоњића, доступна је на нашем сајту>>>  

Широј јавности је, међутим, можда мање позната чињеница да се професор Радоњић бавио и фотографијом, као и да је објавио неколико књига поезије за децу и одрасле. Стихове које је проф. Радоњић посветио свом факултету преносимо у целини:

СЕЋАЊЕ

Кад смо се први пут срели те давне јесени
имао си седам, a ја деветнаест пуних.
Иако је понос младалачки бујао у мени
пред тобом, прваком, ја бруцош се збуних.

Кажу да сам био рођени геније и зналац,
али сам тек под кровом овог здања
ја, вечно надобудни гимназијалац,
схватио да сам у храму науке и знања.

Иако сам осећао да сам у свему велик
ти си строгоћом оца и мудрошћу деде
предано ме учио како се кали челик
и како конструишу рамови и греде.

Сазревао сам у свету цртежа и кота,
усвајао стрпљиво стандарде и норме
успут сам научио много из живота
да откријем несклад суштине и форме.

Још увек у мени живи једно време,
кад су занос крили погледи убави,
остале су стрепње и испитне треме,
никад узвраћене, студентске љубави.

У једном тренутку, то није било фер,
иако смо стасали у истој школској клупи,
ти си изненада постао нови инжењер,
а ја заувек остао онај машинац глупи.

На крају се растасмо, немој да ме кривиш,
остала су сећања и слике избрисане,
ти гордо растеш, своју вечност живиш,
а ја олако трошим ове земаљске дане.